Različiti su pristupi i definicije darovitosti.

U naučnom svetu se koristi oko 140 različitih definicija ovog pojma (prema Cvetković-Lay, 2002.). Uopšteno, darovitost bi se mogla odrediti kao sklop osobina koje omogućuju pojedincu da dosledno postiže izrazito iznad prosečan učinak u jednoj ili više aktivnosti kojima se bavi.

U praksi se prepoznaje tzv. produktivna darovitost, odnosno darovitost koja se iskazuje kroz produkte u ranijem, bržem, boljem, višem, uspešnijem, dakle nadprosečnom postignuću.

Da bi se darovitost mogla iskazati u izrazito nadprosečnom dostignuću u aktivnostima kojima se pojedinac bavi, on mora imati određeni potencijal, koji će mu omogućiti da se neke njegove sposobnosti razviju do tog stepena. Takva se mogućnost naziva potencijalna darovitost. Osnovu potencijalne darovitosti čini niz nasleđenih predispozicija. Sva darovita deca imaju razvijene neke sposobnosti (kao i veće biološke potencijale za njihov razvoj) koje im omogućuju postizanje izrazito, iznad prosečnih rezultata u različitim zadacima. Pri tome mislimo na opšte intelektualne sposobnosti, koje se iskazuju kroz izuzetno intelektualno funkcionisanje, i/ili specifične sposobnosti, koje se iskazuju kroz različita specifična područja delovanja.

Daroviti pojedinci imaju i neke specifične osobine ličnosti koje pridonose iskazivanju darovitosti. Pri tome se najveći značaj pridaje specifičnoj motivaciji za rad. Ona se iskazuje u izričitoj usmerenosti prema cilju u aktivnosti koja je predmetom specifičnog interesa, kao i u izrazitoj radnoj energiji. Takve osobine dovode do izuzetne obaveštenosti o području koje je predmetom specifičnih interesa i fascinantnim znanjem.

Od dostignuća koje se smatra pokazateljem darovitosti ne očekuje se samo da bude visoko iznad proseka nego da predstavlja kreativan doprinos području u kojem se javio. Kreativnost je ona sposobnost koju kod dece možemo naslutiti u njihovim originalnim i neuobičajenim pitanjima i odgovorima, u neuobičajenim mudrim izjavama, njihovoj neiscrpnoj maštovitosti i inventivnosti, smislu za improvizaciju i originalnim rešenjima problema, hrabrosti da iskažu te ideje itd..

Mesto međusobnog preklapanja iznad prosečno razvijenih sposobnosti, osobina ličnosti, posebno specifične motivacije za rad i kreativnosti stvara prostor u kojem se iskazuje darovitost u specifičnim područjima aktivnosti (tzv. troprstenasta koncepcija darovitosti, Renzulli i Reis, 1985., prema Cvetković- Lay, 2002.).

Darovitost, primećenu kod dece, bilo bi potencijalno korisno, u što ranijem dobu sistematski potsticati, osiguravajući deci širok opseg iskustava, te uslove za razvoj veština, stavova i znanja kojima će upotpunjavati svoju ličnost i dalje razvijati darovitost. Upravo o ogromnom prostoru vaspitnog uticaja, koji se nalazi između potencijalne i produktivne darovitosti, ovisi koji će i koliki deo potencijala biti iskazan kroz lična dostignuća koja određuju darovitost pojedinca. Skoro svako dete predškolskog uzrasta treba se tretirati kao potencijal i osigurati mu se vaspitanje i obrazovanje koje će maksimalno podsticati razvoj njegovih potencijala.

Darovita deca nemaju samo brži razvoj od ostale dece nego se i bitno kvalitativno razlikuju od njih. Ona zahtijevaju minimum strukturirane podrške, sposobna su za samostalna otkrića i pronalaženje novih puteva razumevanja i imaju veliku potrebu za ovladavanjem nekim područjem, po čemu se razlikuju od dece koja su samo jako marljiva i trude se.

Winner (1996, iz Cvetković – Lay, 2002.) pod terminom darovita deca podrazumeva tri karakteristične i atipične osobine u odnosu prema ostaloj deci: 1. rano sazrevanje; 2. otpočetka "pevaju svoju pesmu"; 3. zanos u ovladavanju veštinama.

Darovito dete počinje ovladavati nekim područjem znatno pre proseka svoje uzrasne grupe, napreduje mnogo brže od prosečnog deteta u određenim područjima, ponajviše zato što mu učenje i ovladavanje veštinama u tim područjima ide mnogo brže i lakše. Ono uči na kvalitativno različit način i treba mu minimum pomoći odrasle osobe da bi ovladalo područjem svog intenzivnog interesa. Veći deo vremena uči samostalno. Ono što darovita deca otkrivaju učeći deluje na njih motivišuće i tera ih korak dalje u ovladavanju materijom. Često samostalno pronalaze nova pravila, te nove, posebne načine rešavanja problema unutar tog područja.

Daroviti imaju snažnu unutrašnju motivaciju za ovladavanjem i osmišljavanjem područja u kojem pokazuju napredan razvoj. Ona pokazuju vrlo intenzivan, gotovo opsesivan interes, sposobnost snažnog usredsređenja, strast i zanos u ovladavanju specifičnim područjem.

Živo, bistro dete može uložiti sate u ovladavanje određenim područjem i može, takođe, impresionirati svojim postignućem. Međutim, takvo dete nije rano sazrelo. Ono ne uči  bržim tempom i s posebnom lakoćom. Da bi napredovalo, ono zahteva stalnu podršku, pomoć, instrukcije i ohrabrenje odraslih i obično ne dolazi samostalno do otkrića o području svoga interesa, ne otkriva nove puteve rešavanja problema, niti pokazuje unutarašnju "strast" za ovladavanjem nekim područjem. Uprkos svom trudu, ono nikada ne dostiže onaj nivo dostignuća u nekom području koje darovito dete postiže s očito manje truda (prema Cvetković – Lay, 2002.).

Gardner (iz Cvetković - Lay, 2002.) razlikuje sedam inteligencija: verbalno - lingvističku, logičko - matematičku, vizuelno - spacijalnu, muzičko- ritmičku, telesno - kinestetičku, intrapersonalnu i interpersonalnu inteligenciju. On smatra da svako ima jedinstvenu mešavinu svih ovih inteligencija, s time da se pojedine javljaju različitim intenzitetom. Ako se kod pojedinca neka od ovih inteligencija javi u značajno većem intenzitetu, on će biti darovit u tom području.

Vizuelno – spacijalna inteligencija iskazuje se kroz sposobnost snalaženja u prostoru te stvaranje i transformaciju prostornih predodžaba. Dobar pokazatelj veće razvijenosti ove vrste inteligencije u dece je lakoća snalaženja i rešavanja problema u prostoru, kreiranje i građenje objekata u prostoru, kreiranje i građenje objekata od kocaka i sličnog građevinskog materijala. Takvu vrstu inteligencije najviše iskazuju navigatori, inženjeri, hirurzi, slikari, arhitekti i sl..

Prema analizama autorica Winner i Martino (1993, prema grupi autora, 2004.) likovni se talent ne pojavljuje često u predškolskom razdoblju. Smatra se da se zreli likovni produkt ne može pokazati pre 10. godine, prvenstveno zbog nedovoljne razvijenosti motorike prstiju. Relativno kasno pojavljivanje likovne darovitosti delomično proizlazi iz činjenice da su likovni radovi zapravo samostalno stvaranje, a ne tehnička reprodukcija već stvorenog dela, kao što je to slučaj u muzici. Likovno darovita deca faze likovnog razvoja (faza šaranja, faza slučajne reprezentacije, faza pokušaja postizanja namerne sličnosti predmeta i crteža, faza nastanka jednostavnih slika) prolaze mnogo brže od prosečne dece. Glavni pokazatelj likovne darovitosti je sposobnost deteta da proizvede prepoznatljive oblike najmanje godinu dana pre svojih vršnjaka. Tako likovno darovita deca već u uzrastu od dve godine mogu nacrtati krug koji predstavlja jabuku, a takođe i bazičnu crtu na kojoj jabuka stoji. Darovito dete će vrlo brzo preći fazu slučajne reprezentacije, pokušaja postizanja namerne sličnosti predmeta i crteža i faze jednostavnih slika, te će rano ući u fazu realističnog prikaza stvarnosti, verno oponašajući objektivnu sliku predmeta, dodajući složene pojedinosti koje prosečno dete i ne primećuje niti je za njih zainteresovano. Likovno talentovano dete vrlo brzo će postići slike poput odrasloga, složene slike koje pokazuju nastojanje da se razume struktura predmeta, kao i veštinu u postizanju oblika, boje i kompozicije. Ona imaju i sledeće osobine: uporno zadržavanje i istraživanje određene teme; proizvodnja velikog broja likova stripova; svakidašnje i dugotrajno crtanje i slikanje umesto igre i drugih aktivnosti. Čini se da bitnu razliku između uobičajenog likovnog razvoja i razvoja likovno darovitog deteta leži u tri bitne karakteristike:

1. likovno prosečna deca barataju naučenim likovnim shemama; likovno nadareni se oslanjaju na zapamćene pojedinosti neke doživljene situacije;

2. likovno daroviti ranije ovladaju likovnim veštinama prikazivanja kao što su postizanje rotacije, skraćenja, perspektiva, senka.

3. likovno darovito dete nije sposobnije samo u likovnom izražavanju nego ima povećanu osetljivost za oblike, boju, teksturu, položaj i pokret.

Muzička - ritmička inteligencija iskazuje se kroz smisao za ritam i muziku. Deca s razvijenom ovom vrstom inteligencije često udaraju ritam nekih melodija ili pevaju sama za sebe. Mogu izmisliti melodiju i njome ispričati neku priču. Zapažaju različite zvukove u okolini, imaju sposobnost raspoznavanja ritma, pa i određene teme u muzici, te delova melodije. Bolje pevaju od ostale dece i kvalitetnije se ritmički i glazbeno izražavaju na udaraljkama ili muzičkim instrumentima. Veću muzičku inteligenciju pokazuju pevači, kompozitori, muzičari, dirigenti i sl.. Muzičke sposobnosti su nasleđene biološke mogućnosti prepoznavanja i reprodukcije zvuka i zvukovnih kombinacija. One se, razvojno gledajući, vrlo rano pokazuju. Uključuju: pamćenje melodije, percepciju ritma, shvatanje tonaliteta, utvrđivanje intervala (visinskih odnosa među tonovima), sposobnost uočavanja estetskog značenja, apsolutni sluh, te najvažniju sposobnost, koja se temelji na osećaju za visinu, razumevanje melodije.

Verbalno – lingvistička inteligencija iskazuje se kroz bogat rečnik i brzu i laku manipulaciju verbalnim simbolima, rečima. Izraženu sposobnost u ovom području imaju deca čiji je rečnik bogatiji od rečnika njihovih vršnjaka te ona koja su sposobna ispričati/prepričati bogatu i celovitu priči ili događaj, s brojnim iskustvenim detaljima. Ova je vrsta inteligencije osobito je razvijena u pesnika, govornika, voditelja, političara, novinara i sl.

Logičko – matematička inteligencija obuhvata veštine apstraktnog mišljenja i rešavanja problema. Deca s izraženijim sposobnostima u ovom području pre će, brže i lakše od ostale dece manipulisati apstraktnim pojmovima i zamislima, te količinama i brojevima. Ova je vrsta inteligencije najviše zastupljena u matematičara, inženjera, fizičara, astronoma i sl..

Telesno – kinestetička iskazuje se kroz sposobnost izvođenja i usklađivanja pokreta tela. Deca s razvijenom ovom vrstom inteligencije vrlo izražajno pokretom reagiraju na različite potsticaje, iskazuju neverojatnu okretnost i spretnost u pokretima i/ili manipulisanju predmetima (loptom npr.). Ovu vrstu inteligencije iskazuju sportisti, glumci, plesači, akrobate i sl..

Intrapersonalna inteligencija iskazuje se u boljem razumevanju sebe i svojih potreba. Deca s razvijenom ovom vrstom inteligencije daleko bolje razumeju ne samo svoje potrebe već i svoje sposobnosti, osobine ličnosti, osećaje i sl.. Oni iskazuju veliku upornost u onome čime se bave. Jednostavno, imaju izraženu svest o sebi. Među njima se često nalaze budući filozofi, psiholozi i sl..

Interpersonalna inteligencija se iskazuje u boljem razumevanju drugih ljudi i njihovih potreba. Deca s izraženom interpersonalnom inteligencijom često su vođe i organizatori u grupi, osetljiva su za potrebe i osećaje drugih, pomažu u rešavanju sukoba, lako započinju igru s drugima, dobro se slažu s drugom decom i među njima su omiljena. Bolje od druge dece prepoznaju emocije na osnovi facijalne ekspresije. Oni su možda buduće političke i religijske vođe, vešti voditelji ili učitelji. Mnoge tzv. pomažuće profesije (terapeuti, savetnici) imaju izraženo razvijenu ovu vrstu inteligencije.